Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 57

дивљине, маловарошког лицемерство и ситничарства, ћивтинство ћепенка. МИ какав је идеал који предлаже Г. Ускоковић Готово омладинско схватање мржње на културу и величање „српске културе“! Идеал би био остати као она паланачка девојка у лепој песми Г. Владимира Станимировића:

Гледам те румену, и здраву, и младу,

Стидљиву пи чедну, у вечитом раду:

Девујеш и ћутиш, док те не удаду

У истој улици, у истоме граду. То би на крају крајева, била нирванистичка срећа, унижење саме себе, умртљавање свега што је снажно и живо у човека, „жртвовати живот да би се живело“, како би рекао Гете. Г. Ускоковић, који је културан човек и модерзн дух, свакако не предлаже нам то>

Затим, Г. Ускоковић представља ствар тако да је његов јунак страдао што је излетео из свога гнезда, што је постао дошљак. Али у његовој трагедији дошљаштво није узрок, или како су наши стари естетичари говорили то није његова „трагична кривица“: то је споредан, готово случајан појав. Оно што се десило дошљаку Кремићу у Београду могло се десити и сваком другом Београђанину, шта више, и сваком човеку свију времена, свију народа и сталежа, на свима тачкама наше планете. Кремићева љубав се свршила трагично, али не због тога што је он био дошљак, но зато што је између њега и девојке коју је волео, био онај вечити неспоразум који постоји између човека и жене, неспоразум који траје од пећинских времена, па до данашњег дана, она „борба полова“ о којој говори једна модерна феминисткиња. Начелно говорећи, теза Дошљака не може се одр-

жати. Још мање, када се види како је изведена. У ствари, роман Г. Ускоковића има од тезе само наслов и неколико тирада, а садржина му је мање један социјалан појав и душевни биланс целога једнога нараштаја, а више љубавна трагедија једнога болешљиво осетљивог младића, несрећна љубав једног младог песника који је