Srpski književni glasnik

152 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

зоришта веснике, жандарме, оклопнике, са позивима на вечеру, у великим министарским завојима; по некад је чак завој био празан, и служио је само као згодно средство да се, на дан неисплаћене кирије, појави пред газдом утешни служитељ министарства.

Г. барон прими добошара доброћудно, мало с висине, као кад велики господин прима закупца својих добара. Са испруженим ногама, да му се не би гужвале плаве панталоне, он му је говорио као од беде, глачајући непрестано турпијицом своје нокте.

— То ће сада ићи врло тешко... министар је претрпан послом... Причекајте неки дан... Јавиће вам се, пријатељу.

И кад свирач простодушно изјавио да њима није до чекања, да њихова средства не могу довека трајати, Г. барон, остави турпијицу на ивицу стола, и предложи му нај озбиљнијим гласом да од добоша направи транго-франго...

— Транго-франго од добошаг Зашто тог

—- Сасвим, драги мој, да би нешто зарадио њиме за време мртве сезоне !...

Идућег пута, Валмажура прими виконт де Рошмор. (Он подиже своју наколмовану главу, која се сасвим губила у гомили прашљивих акта, затражи да му се детаљно опише механизам свирале, забележи савесно све, покуша разумети ствар, и најзад изјави да се он више бави црквеним пословима.

После тога несрећни сељак није никад могао изићи ни пред кога, пошто су сви чиновници били код министра, у неприступачном делу куће где је било сакривено Његово Превасходство. Али он ипак није губио стрпљење ни храброст, и кад год су му служитељи неодређено одговарали слежући раменима, он је увек зачуђено бечио своје светле очи, у којима се назирао онај подсмешљиви израз који оживљава провансалске погледе:

— Добро... добро... доћи ћу сутра.

И он је увек долазио. Да није носио високе дизлуке и своју справу о рамену, мислио би човек да је какав