Srpski književni glasnik

7154 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Руместана, ослоњеног о мишицу једног секретара који му је носио торбу; ишао је у раширеном горњем капуту, зрачнога лица, онакав исти као некад на арениној трибини. Валмажур још из далека познаде његов глас, његове лепе речи, његова пријатељска уверавања... „Бу. дите без бриге... ослоните се на мене... то је више него сигурно...“

Министар је тада био у меденом месецу своје власти. Сем политичких противника, који су често у Скупштини много мање огорчени него што се мисли, сем супарништва са неколицином беседника и распри с адвокатима који су заступали супротне стране, он није имао непријатеља, јер, за три недеље министровања, још није имао времена да озлоједи против себе разне молитеље. Још му је поклањано поверење. Једва су двојица-тројица почињали губити стрпљење, и вребати га у пролазу. Овима је он добацивао с висине, убрзавајући корак: „добар дан, пријатељу“, предусрећући тиме могућне прекоре, и одбијајући их уједно, одстрањујући тако на леп начин све жалбе и остављајући за собом молитеље у исти мах разочаране и поласкане. Вешт проналазак, овај поздрав „добар дан, пријатељу“, и у њему се огледала његова урођена дволичност. Кад опази свирача који му је прилазио клатећи се и показујући са осмехом своје беле зубе, Нума доби вољу да му добаци свој поражавајући поздрав „добар дан, пријатељу“; али зар је могао назвати пријатељем овога геака с малим филцаним шеширом, у суром капуту с кратким рукавима, одакле су стрчале поцрнеле руке, као на сеоским фотографијама» Зато му се учини боље да узме свој „министарски изглед“, и да прође строго, уздигнуте главе, остављајући за собом овог грешника, који оста прикован на месту, поражен, усред гомиле која се тискала за великаном.

Валмажур ипак дође и сутрадан, и идућих дана; али сад није смео прилазити, и остајао је седећи на крају клупе, као једна од оних жалосних, скрушених прилика

~ У ШИШРЧУ