Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 755

какве се често виђају по железничким станицама, које личе на инвалиде или емигранте, готове да поднесу сваки зао удес судбине Руместан није могао избећи ово немо привиђење које му је увек стајало на путу.. Узалуд се он правио да га не познаје, узалуд је окретао главу и разговарао гласније пролазећи поред њега; он је ипак осећао осмех своје жртве, која је седела ту до поласка воза. Руместан би извесно више волео какво грубо разрачунавање, са грдњом и лармом, у које би се умешали жандарми, и ослободили га Валмажура. Био је најзад принуђен, он, министар, да промени станицу, да понекад путује левом обалом Сене, само да би се ослободио ове живе гриже савести. Тако се често, и на највишим положајима, нађе понека ситница која смета, као каменчић у чизми.

Валмажур ипак није губио вољу.

— Мора да је болестан, мислио је он тих дана, долазећи упорно на своје стражарско место. Код куће га је очекивала сестра са грозничавим нестрпљењем.

—- Шта је билор Јеси разговарао са минисшером2 Је-л ти потписао хартију>

Више него његово вечито „Није још“, њу је дражила хладнокрвност са којом је њен брат скидао и бацао у запећак своју справу, чији му је кајиш био ушао у раме, — нехатна и безбрижна хладнокрвност која се код јужњачких природа онако исто често виђа као и бујност. Онда би ово чудно мало створење спопадао прави бес... Има ли он крви у жиламаг7... Зар то чудо неће једном да се сврши, је лиг „Чекај само, док се ја ту умешам!...“ Он је врло мирно чекао да прође олуја, извлачио из кутије свиралу и палицу са врхом од слонове кости, трљао их једним парчетом чоје, да их не би ухватила влага, и, тарући их спокојно, обећавао сестри да ће сутра бити умешнији, да ће покушати опет у министарству, па ако Руместан не буде тамо, он ће отићи његовој госпођи.

48%