Srpski književni glasnik

756 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Ах, баш, каквој госпођи!... Зар не знаш да она не мари за твоју свирку... Него госпођици... то је већ нешто друго...

— Свеједно, госпођи или госпођици, брига их за вас! говорио је стари Валмажур, грчећи се поред ватре од тресети, коју је његова кћи из штедње загртала пепелом, што је међу њима био, вечити предмет свађе.

У самој ствари, из супарничке зависти према сину, стари се није много кидао због његовог неуспеха. Ове непредвиђене невоље, ова велика пометња у њиховом животу, одговарали су његовој урођеној скитничкој и свирачкој природи, и он се с почетка радовао што ће путовати, видети Париз, „рај за жене, пакао за коње“, како кажу возари на Југу, замишљајући при том хурије са провидним веловима, и коње који се пропињу и грче у пламену. Али долазећи у Париз, он је наишао на студен, оскудицу, кишу. Из бојазни од Одиберте и из поштовања према министру, он је дотле само полугласно гунђао, дршћући од зиме у своме куту, и жмиркајући очима; али Руместаново држање и Одибертине љутње и њему дадоше маха да се искали. Он се сад светио због свију увреда свога самољубља, које су му синовљи успеси наносили од пре десетак година, и слегао је презриво раменима слушајући свиралу.

— Ајде, ајде, свирај само... Много ће ти то помоћи!

Сад је он сасвим гласно питао зар то није жалосно што су њега, човека у тим годинама, одвели бестрага далеко, у овај мали Сибир, и оставили га да ту цркне од хладноће и оскудице; призивао је своју сироту добру жену, којој је баш он сам дошао главе, „претворио је у козу“, како је говорила Одиберта; јадао се по читаве сате, са главом у камину, сав црвен, искривљеног лица, док се његовој кћери не би досадило његово јадиковање, те би га се отарасила дајући му два-три марјаша да попије чашицу ликера у кафани. Ту је његово очајање одједном ишчезавало. Пећ је пуцкарала, било је пријатно. Огрејавши се, стари кловн би се убрзо откравио, и опет