Srpski književni glasnik

РТА РЕЗШЕКЈА.

Да ми је да сам богат човјек, па да према томе могу да се без бриге одам послу који ми је најмилији, ја бих изабрао да будем — књижевник. Али књижевник још! сошт,, јер бити књижевник тек припадом, и у часовима одмора, како ти то допушта главни послао којим се бавиш, то је за човјека средње кесе један врло скупи зрогћ; спорт од којега не може бити велике хвајде ни њему ни књижевности.

Али кад бих могао бити књижевник од јутра до мрака, ја бих, по свој прилици, учинио једну велику економску глупост: покренуо бих једну књижевну ревију. Не бих је, разумије се, покренуо да ранијим прегаоцима на том пољу отимљем претплатнике, ни да их тобож надмудрујем својом памећу, већ бих је покренуо зато, да у нашу периодичну литературу унесем више књижевна укуса. Могуће је да ће некоме ова моја жеља изгледати сувише амбициозна; али тек не могу тајити: ја ту амбицију имам, па ако ми се већ мора ударити жиг књижевне таштине, волим опет да ми се удари стога, но због чега другог.

Ја бих дакле као „темјеует“ имао амбицију да ширим _

књижевни укус, и имајући тај смјер пред очима, не бих се ограничио да уводим нове манире што се тиче спољашњег облика, избора и разноврсности писмена, љепшег распореда грађе и тако даље, већ бих се нарочито постарао да скренем опћу пажњу на једно питање, којему су српски и хрватски писци и издавачи књига и ревија

по с : пиле