Srpski književni glasnik

Ра Пека Њет та: 761

дојако посве слабу важност поклањали, а то је питање: зашшо се пишу књиге и новине2 Јер да су они себи то питање постављали, логичан је одговор могао бити само један: за шо да се читају Међутим, у самој ствари изгледа као да су код нас писци и издавачи књига и новина (часописа) смишљено радили и ствари тако удешавали, како им се књиге и чланци неће читати. Једнога ћу дана да ову тему разрадим опширније; овдје ћу, уопће, казати само то, да се код нас пријатно и разговијетно (другим ријечима: укусно) писање сматра лежерним и обично називље феј/шонским, и многи мисле да је само оно добро и паметно, што је сухопарно и замршено, а то је што и рећи: за читање досадно. Отуд у нас оне многе мудре књиге и они гломазно, ужасно докуменшовани чланци у неким нашим ревијама, које нико жив не чита, а само их стручњаци (читај: сукривци) хвале и узносе.

Мој би часопис, као што се види, имао нарочито у виду живље његовање естетских идеала у књижевности, али му то не би био сав задатак. Он би још један смјер имао, и то не мање важан смјер у часу који преживљујемо. Тај би други његов смјер био: систематско његовање књижевног јединства Срба и Хрвата.

Нема сумње: у новије је доба у том правцу много учињено. Толико Српски Књижевни Гласник, колико Заогететк — најбољи наши књижевни зборници — настојали су и настоје да што већма утиру пут нашем књижевном и културном јединству. У исту се сврху похвалним такмачењем залажу Машица Хрвашска и Српска Књижевна Задруга, износећи, свака пред своју публику, дјела српских, односно хрватских књижевника. Утјешна је у том погледу и појава Алманаха српских и хрвашских писаца, што га је идеји нашег народног и литерарног јединства посветила једна група српских и хрватских књижевника. Све то скупа, и још много што-шта, јасно каже да је наше двоимено племе почело културно дозријевати; и да је наша интелигенција најзад увидјела