Srpski književni glasnik

762 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

нужду сабирања народне сиаге не само на политичком, него и на просвјетном пољу, и да она у томе сабирању види једини начин одолијевања културно јачим противницима своје будућности.

Но да би се спасоносна идеја српско-хрватског културног јединства поставила на још тврђе основе, потребито је да се, покрај концентричног рада разних занаиманих фактора, створи и један централни орган, који би аа ћос имао да служи горе поменутој идеји. А тај орган — разумије се — не би могао бити друго него једна књижевна ревија, у којој би се периодично налазили на окупу понајбољи књижевници Срби и Хрвати.

Пошто идеја наше књижевне и културне заједнице не тражи и не мора да тражи своје остварење у оквиру једне државне заједнице, већ се она може да оствари и у широким границама једне те исте етничке скупине,! то ја држим да би свакојако сходно било да се тај средишњи орган оснује не у Биограду или у Загребу, гдје већ постоје локална књижевна гласила са посебним интересима и посебном публиком, већ у неком трећем, мање истакнутом центру, који би за неутралност, или боље, за унитарност својих тежња, пружао извјесну гарантију и својом прошлошћу.

Такав један центар могао би, међутим, бити само град Дубровник.

С обзиром на своју прошлост и на велики морални

! Француза, Нијемаца и Пољака има у три разне државе, па им то опет не смета да су као народ једна културна цјелина. Пољаци напосе, који се политички налазе у много горем положају од нас Срба и Хрвата, заузимљу по својој културној жилавости много важније мјесто у савременој европској цивилизацији. Њихов Сјенкијевић важи јамачно као неки идеални дипломатски "ертезетањсе тат пред форумом просвијећене Европе. Још нешто, Кад би когод рекао Енглезима: бирајте једно од двога: или да се одречете индијске империје, или да изгубите Шекспира, — ја сам тврдо увјерен, вели Сатћује, да би званични свијет одговорио каквом дипломатском доскочицом, али ми, енглески народ, одговорили бисмо једнодушно: „Била наша, не била наша Индија, не дирајте нам у Шекепира !“