Srpski književni glasnik

~“ фи ви у

И РИД ДИУ Ка Пе

Рта РОветаетва: 0. _ 763

значај своје историје, не само у оквиру српско-хрватске и јужно-словенске, него и опће европске прошлости; с обзиром, нарочито, на свој географски положај, који га ставља у непосредни дотицај са западним (латинским) свијетом, Дубровник се налази у могућности да идеје старе латинске културе и напретка — које су тако прикладне јужно-словенском духу — прекува у себи и пронесе у остале дијелове нашега народа.

Дубровник би, уз то, згодан био да буде сједиштем органа ад ћос, о ком је овдје говор, још и због тога, што се у његовим бедемима идеја српско-хрватске зајед нипе увијек његовала по некој мјесној традицији. Још у доба илирског покрета својим Забавницима, а у новије вријеме својим Словинцем и својим Срђом, стекао је Дубровник неоспорних заслуга за идеју књижевног и културног јединства Срба и Хрвата.

Наравна ствар, захтјеви за једну заједничку, срп: ску и хрватску, ревију у Дубровнику данас су куди како већи, него ли су били у прошлости. Дубровачки часописи, које сам навише споменуо, имали су скромне претензије да ма чиме забаве своје читаоце, у којих је и књижевни укус морао бити доста чедан. Данас су наше књижевне прилике куд и камо окренуле на боље, те се, наравно, не бисмо могли више задововољити традиционалним у нас типом књижевног зборника „за забаву и поуку“. Нарочито — како сам у почетку нагласио — не бисмо смејали да се задовољимо старом традиционалном аљкавошћу у спољашњем облику часописа, а још мање оном нашом грјешном нехатошћу и безукусношћу у вр шењу уредничког задатка.

Књижеван лист није само зато ту, да слијепо прима што му писци нуде, него мора да и сам даје правац својим сарадницима. Сјем тога, уредништво треба да се у оцјењивању добивених прилога и у њихову усвајању држи неког хијерархијског реда, дајући појединим сасаставима ону важност, коју заслужују по својој садржини и обради. Поступајући друкчије, лошији писци се