Srpski književni glasnik

764 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

доводе до кривога. појма о своме „дару“, а бољи се књижевници напросто одбијају. Обичај неких редакција, да, примјера ради, увијек на првом мјесту доносе пјесму или приповијетку, па ма то понекад била и осредња почетничка работа, — тај је обичај за највећу осуду. Он има само тај резултат, да дотичне писце заводи у заблуду, а и читаоцима убија укус. Међутим добар укус читалачке публике требало би да је прва брига књижевном листу. Он је дужан да тај укус у свакој прилици његује, пружајући својим читаоцима саставе којима је главна цијељ остварење извјесног идеала љепоте.

Из свега се овога може да увиди, какве би биле моје жеље и моје идеје, да сам се, милошћу судбине, родио економски неодвисан и постао књижевник по по» зиву. Искрено признајем да би његовање књижевна укуса у часопису којему би главна сврха била културна и душевна заједница нашег двоименог народа (и то лога фепе на класичном тлу старога Дубровника) био посао који би могао да ме у велике одушеви, мада нијесам никакав „родољуб“ у данашњем шовенском и демагошком значењу те ријечи. Особито би ме за себе задобило његовање култа љепоте — љепоте у старом хуманистичком смислу ријечи — међу нашом омладином. Лијепа књижевност и умјетност, која је једино у стању да образује дух омладине, те да је загрије за великим идеалима човјечанства и слободе, има данас тако мало гајитеља међу младим људима, да је то збиља жалосно!

Заложити се предано и порадити да се прилике у том погледу предругојаче; постати за нашу омладину нека врста књижевног ментора, који да је — према својим силама — посвећује у тајне лијепог облика и у мистерије естетске љепоте — ето што би ме још једино истински занимало... да ми је да сам богат човјек, те да могу да будсм књижевник од јутра до мрака.

МАРКО ЦАР.