Srpski književni glasnik

148 Српски Књижевни ГЛАСНИК

ционални костим „у стилу варварске величанствености која презире помисао на ред“. Анонимни путописац држи да је то „оригинална мађарска идеја, којој је црногор-· ска фантазија додала све што јој је изгледало величанствено“. За време једне вечерње шетње по околини Котора, путници опазише да им у сусрет јаше један ко: њаник са пратњом: дивљом, косматом четом, наоружаном до зуба. Кад би у близини странаца, коњаник, по изгледу изненађен енглеском маринском униформом, сјаха с коња и позва их да му приђу. „Представи нам се као ађутант Његове Светлости Владике Црне Горе, који је са задовољством примио нашу поруку и који нас позива да га посетимо. Чета која га је пратила била нам је послата као путовођ и као лочасна пратња; један коњ кога је водила нарочито за нашег капетана допуњавао је уверење о љубазном гостопримству Владичином“.

Ко је био овај „ађутант Владичин“ није нам познато -— Владика их је у то време имао двојицу и 0обојица су били бивши аустријски официри, — нити нам је могуће то проверити у туђинској библиотеци у којој радимо. Путописац из Блаквудовог Магазина тврди да је био Маџар, док његов друг Ингрем вели да је био Немац. У сваку руку, он је учинио врло рђав утисак на Енглезе и аустријски официри из Котора, који су међутим били у врло добрим односима с њим, — напричали су о њему читава чуда. По њима судећи, то је био један вулгаран авантурист, бивши аустријски официр који је због неке сумњиве афере морао напустити своју војску и побећи у свет. Доцније се борио у Шпанији за дона Карлоса, и како му се то убрзо досадило, случај га је нанео у Црну Гору.

Поред свег неповерења према „ађутанту“, Енглези га водише на свој брод и частише га лепо, гледајући да од њега сазнаду што више појединости о земљи коју ће посетити. Он им је правдао свирепост црногорску,

" Неатћв ој Оаћ, р. 35. — Вгаскиооодг Мадагте, р. 432.