Srpski književni glasnik

"1

Књижевни ПРЕГЛЕД. 09 васкрсла у Милошу Кремићу, којем „замршене косе и меланхолични осмех на лицу“ одају божанско порекло. И песник је природно узео став као да се фотографише. Он не живи но игра улогу на трагично-комичној позорници живота. Он слуша себе како лепо и складно говори, и сам сг опија својим бојадисаним речима и ритмичним реченицама. И тим горе по јадну девојку која је његово литераторско глумаштво и реторику узела озбиљно, и која је испод његових лепих речи тражила нешто више и трајније ! И како је такав јунак све и сва у књизи, природно је било да у њој има и старинске сентименталности и позоришних суза и крика. У роману је нешто одвише љубавних исповести. ИМ нама мало досадан изгледа човек који неуморно прича како жарко љуби и стално излаже своје љубавне ране Мало одвећ се отежа то „вече свенулих мимоза“, и све то неодољиво подсећа на какав стари чежњиви немачки валцер који нема краја и који удара на нерве. У тим сентименталним дугим, врло дугим, ексукрсима, писац подбацује, и то су најслабије стране ове иначе добре, врло добре књиге.

Јер, Г. Ускоковић је поред свега, првим својим покушајем на роману, успео, и дао један занимљив, књижеван и сугестиван роман.

То је београдски роман, који смо ми одавно очекивали. Ми смо имали толико покушаја да се београдски живот унесе у српску књижевност. На томе покушају скрхали су се писци као Јанко Веселиновић, у Циганчету и Мору без примсрја, и Симо Матавуљ, у збирци Из београдскога живота, и у Београдским причама. У драми, тек у последње време, у Нашим синовима Г. Војислава Јовановића и у интересантном комаду Г. Бранислава Нушића Иза божјих леђа — ми имамо приказе, једностране и тамне, београдскога живота. Али, наши драматичари су нам сликали Београд дегенерисаних „ве: ликих породица“, или Београд света „на дну“. Ми смо