Srpski književni glasnik

60 Српски Књижевни ГЛАСНИК. у њима дисали кужан ваздух сумњивих ноћних каваница или полицијских подрума, и нисмо знали шта нам је теже: или пасторалне сентименталности ранијих сеоских приповедача, често више фолклориста но правих писаца, или клиничке демонстрације и песимистичке бруталности београдских драматичара. Сити сеоских љубавника и великоварошкога талога, ми смо чекали писца који ће сликати људе као што смо ми, велику већину српских читалаца, који ће нам дати слику наше узнемирене савести и сложене модерне душе једног прелазнога нараштаја, са свима нашим полетима и клонулостима, са свом нашом вером и апатијом, са свим оним што је неопредељено, нескладно, противречно па и апсурдно у нама. Тај модеран писац београдског живота дочекан је у лицу Г. Ускоковића.

У том погледу Дошљаци долазе у добар час. Као што обично бива да прекрети у укусу читалаца претходе променама праваца у књижевности, тако је код нас цео свет осећао потребу реакције против сеоских пасторала и слика варошког „лумпен-пролетаријата“. Сеоске приповетке се више нису писале и све мање се су читале. И зато ће сада са радошћу бити примљен овај варошки роман Г. Ускоковића, ова слика једне модерне душе и смео покушај за решањање модерних проблема. Писац је узео да слика живот којим је сам живео, средину кроз коју је сам прошао, живот једног младог студента из доба око 1995 године, ђачку и новинарску средину Београда. Г. Уско вић је са живим осећањем стварности насликао разне средине, и београдску редакцију, ионај „литерарнии политички свет што се креће између Москве и Позоришне Кафане“, и велику кафану, и улицу која у вече оживи, и она прашљива предграђа и мирне улице где још трава ниче из калдрме и кокоши спокојно кљуцају по прашини, сав онај суви, оскудни, готово степски пејзаж београдски. Нарочито је успела слика Ужица, и сав живот и спољни изглед те карактеристичне паланке описан је са толико живота и јачине, да иде не само у најбоље ствари којејје Г.

| по Се да ваља