Srpski književni glasnik

ПЦ

792 Српски Књижевни Гласник. је врло добро развијена Јагићева недавно казана сумња о нарочитом учешћу Богомила при ширењу апокрифа и о њиховој књижевној активности у том раду; тако је врло убједљиво речено ново мишљење о творцима и носиоцима народне јуначке пјесме; тако је успјело обрађена борба римског и националног елемента међу католичким свештенством. И у партијама гдје нас пишчево мишљење и аргументација не задовољавају, и гдје се дају ставити врло јаки противни разлози, као нарочито у питању о условним моментима ритуалне и лирске поезије (женске, како је звао Вук Караџић), ми ипак осјећамо да је мишљење Г. Прохаске у многом корисно ради указивања на нове моменте пра проучавању и ради по: требног удубљавања у суштину те тако мало проучене поезије наше. <

Књига Г. Прохаске је прва која је солидно груписала опште струје нашег књижевног живота и карактерисале боље и књижевније поједине књижевне појаве, Он је први означио ближе западне утицаје на покрет босанских фрањеваца, тумачећи их вјерније и интелигентније, него је то досад био случај. Како је, примјера ради, добро изложио рад наших епигона патриотских хисторичара ХУШ вијека !

То, наравно, није без погрешака, и то погрешака и чешћих, и већих, и прилично разнородних. Писац је давао синтезу једне књижевности која је готово још неиспитана и у којој ни он сам није радио нарочито дуго. Он је имао издања писама и описе старина рађене од дилетаната (Дучић, Косановић, и други); за многе ствари није знао, нарочито за боље ствари не; има чешће по неку непотребно уопштену тврдњу; има мјестимице ослањања на несигурне основе. С тога синтеза Г. Прохаске добија мању вриједност, него што би јој иначе припадала, и с тога она не значи скуп свега нашег знања о том предмету. Она не стоји увијек на нивоу

данашње науке; њен информативни дио мање даје него што је могао да прими.