Srpski književni glasnik

о

ид ај савиврдрар а + уље ж ~ + „4 «

4

| "уља

Књижевни ПРЕГЛЕД. 7193

Као једну од осјетних празнина ја истичем партију о православној књижевности у Босни и Херцеговини. Писцу је остала непозната радња М. Сперанскога „О мостарском Манојловом еванђелију“ (Варшава, 1906), у којој су нарочито истакнуте специјалне особине босанских споменика. О њима он не говори никако. Није ни иначе ближе означена књижевност која се у нас његовала у ХУП и ХУШ вијеку; из ове књиге, примјера ради, не дознаје се да су се наши калуђери у то доба с пуно мара интересовали за хронографску књижевност. Није било доста наводити књиге, које се налазе у манастирима, него нарочито и књиге, рукописе, који су излазили из манастира, особито из требињског (Тврдоша), Милешева и Житомишљића.

У тој партији он је, у опште, направио највише погрешака, и то просто с тога што је најмање познавао. Нарочито му је оскудно познавање литературе, и то оне боље, о том предмету. Кад је говор о добрунском запису он наводи и Косановића и Дучића, а не наводи Г. Љубомира Ковачевића, много важнијег од њих обојице („Старинар“, П, 1885); он зна Косановићев прилог о хумским владикама, а не зна Руварчев о истом предмету („О хумским епископима и херцеговачким митрополитима“, Мостар 1901); не зна никако за Новаковићеву публикацију писама о требињском манастиру („зјаппе“, ХУђ); у монографијама херцеговачких манастира нема монографије Нинковићеве о Добрићеву (Мостар, 1908) и Црногорчевићеве о Савини (Београд, 1901), у којој је толико говора о требињском манастиру. О митрополиту Гаврилу Михајловићу могао је писац наћи више од оног што се налази у чланку Г. Влад. Скарића о њему („Развитак“, 1910). Нема наведене ниједне од то: ликих радња Г. Јована Н. Томића, без којих се не може проучавати наш живот под Турцима.!

1 У једном краћем приказу рађеном за „Босанску Вилу“ ја

сам указао на неке детаљније погрешке, које су посљедица непознавања главне литературе предмета.