Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 799 Селене и старога маркиза Цопи, који је двапута био удовац, и који би пристао да и трећи пут буде младожења. Но, главна је историја између Паулине и Дарија. Марко Прага је усредсредио сву пажњу на те две личности, и њихову историју ставио у центар комедије. Остали су парови само стога на сцени да, кад ових није, сцена не би била празна: они дођу и оду само за то да прекину главни дијалог кад почне да замара, а не за то што су потребни. Врло је чест случај да каква личност остане сама на сцени, и да просто позива кога иза кулиса да дође да прекине ћутање. Тако, на пример, Виторио у трећем чину, и Паулина у четвртом, просто дозивају: први Паулину а друга Дарија, само стога да не би пред публиком изгледали глупи. И ако је Марко Прага усредсредио сву своју пажњу на љубавну историју Паулина—Дарио, ипак та историја нити је много занимљива, нити је много лепа, нити је много образложена. У две речи, она овако гласи: Паулина добро познаје и своју кућу, и себе. То су она два контраста о којима смо говорили. Дарио долази да створи и трећи контраст. Он налази да је она једини херувим у целој њеној кући и хоће, заљубивши се у њу, да је браком спасе. Виторио, својом иронијом, хоће да га истрезни од тог љубавног пијанства; али Дарио, и ако није романтичарски љубавник, љубавник је коме нема лека. Он иде правце за својим осећањем, и хоће из дима и магле на светлост да извуче Паулину; али Паулина која зна шта зна, још је увек резервисана, и ако воли Дарија. Она је од своје „мале погрешке“ направила читав проблем. Проблем је Паулина овако поставила: Сме ли једна „девица“ њене врсте, кад воли, да уђе у брак с младићем који је воли, кад је тај младић воли баш стога што „она не наличи ни на коју из њене куће“2 Она, међутим, врло добро зна да Дарио погрешно мисли кад тако мисли. Кад све то није тако, онда је решење проблема врло лако: Паулина не може и неће да пође за Дарија који у њој воли оно што она нема. Тако је Пау-