Srpski književni glasnik

Јо ЕЈ је

КЊИЖЕВНОСТ.

„ХАСАНАГИНИЦА“ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА. — „Летопису Матице Српске“, од како је у њему успешно спроведен бојкот београдских писаца, не може се пребацити да нас је размазио обиљем ваљаних прилога. И зато је пријатно изненађење када се у оној жалосној пустињи убиствене прозе Бошка Петровића, Милана Шевића и Светислава Стефановића, наиђе на једну тако деликатну и лепу песничку ствар као што је „Хасанагиница“ Алексе Шантића, која је сада и прештампана у засебну књигу. „Жалосна пјесанца о племенитој Хасанагиници“, која је имала част да је преводе Хердер, Гете, Валтер Скот, Шарл Нодје, Проспер Мериме, Пушкин, Жерар де Нервал, Мередит, о којој постоји цела једна доста обилна литература, за коју је позната француска песникиња Марселина Деборд-Валмор, 1821 године, писала да „њена дирљива историја може дати предмет једног драмског дела“, и која је инспирисала већ неколико наших писаца, инспирисала је и Алексу Шантића. Он, будући из оних крајева, био је у стању да боље но ико осети неодољиву чар народне песме. Као што је било очекивати, Шантић је, исто као и у „Под маглом“ дао дело мање драмско, али више поетско, без бинске вештине, али са много поезије, нарочито са много лепих и дирљивих стихова. Шантићева „Хасанагиница“ има толико вредности да јој неће ништа нашкодити награда коју су јој досудили данашњи критичари Матице Српске. Х.

„Басне“. — Г. Милан Вукасовић није непознат читаоцима „Српс«ког Књижевног Гласника“, у којем је штампао двадесетак својих интересантних басана. Сличне басне штампао је он и у „Босанској Вили“, „Венцу“, „Дневном Листу“, „Новом Времену“, „Србобрану“, „Српској Ри: јечи“ и „Бранкову Колу“, и све скупа, 55 на броју,