Srpski književni glasnik

64 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

није толико компликована да увек нађе у себи пишчеву личност и игра себе), моћ да се асимилише и прилагоди, моћ да врши извесну врсту енпосмозе између пишчеве и своје личности; њено основно држање и основни тон који да личности, у главном, увек је основан и добро спровођен кад ситуације нису ситуације са вишим емоцијама; објективација фигуре махом је тачна; она, најзад, има леп глас и изговор, лепу главу, лепе очи у глумачком смислу те речи, лепе у смислу мимско-пластичног изражавања, има изразит профил главе, и нешто тежак и несиметричан стас који је незгодан за ставове стаса; — али, —- то „али увек девојци срећу губи“ она нема праве инспирације, правога глумачког даха који се одмах осети, који вас одмах понесе и учини да заборавите да она соба у којој се одиграва догађај нема четвртог зида, да она глумица говори речи које јој шаптач диктује и да је све оно што је пред вама само привид, и ништа више. Свега тога она нема, и због свега тога Госпођица Рене Парни и није глумица кова од кога су кова су коване веће и велике глумице.

Већ сама њена Маргарита Готје то показује. Пре свега њена Маргарита Готје нема личног акцента. Она је, колико је то било могуће, сва у схватању Саре Бер. нар: то основно држање, то схватање појединих ситуација, та техника у даним моментима, тај стил. Она се чешља као Сара Бернар, она се на њен начин труди да креће и упогреби позорницу (само мало теже и не: зграпније), има ту исту технику очију, те појединости у приказивању појединих ситуација и тај начин изговора и интонације. Једном речи, она је Сара Бернар без ин: спирације. То се најбоље види у највишим сценама Маргарите Готје, у којима Г-ђица Рене Парни прибегава реалистичком приказивању само стога што нема снаге и инспирације да их другачије схвати. Иначе, у другим и

слабијим моментима, њена Маргарита је на висини врло.

добрих Маргарита. Тако, на пример, у другоме чину, кад добија писмо од Армана Дивала да неће да га она дели

3 , | ж 4

У Ма а > бе је