Srpski književni glasnik

826 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

радњу у својој руци. јер је он умео најбоље тапшати сељака по рамену и клети се с њим у све свеце у календару, ударити тегом у теразије тако да испадне крива мера, а муштерија да помисли да му је измерено више, правити комплименте варошким девојкама и потурити им избледео штоф под именом најмодерније боје, а кад нема посла, нико није умео лепше изићи пред дућан, метнути десну руку на леђа и шетати задовољно, поносито, као паун.

Од свих девојака, Спасоје се трудио највише око газда-Веселинове Данице. Он је био смео и тврдоглав горштак, Ужичанин, који не зна за препреке кад један.

пут науми шта хоће. Даница је била из једне од првих

трговачких кућа. Она му је требала да крунише његову трговачку каријеру: допуни му капитал, уведе га у фамилију газда Веселинову и посвети га за варошанина. Стога није остављао ништа што му је могло стећи њене милости: јављао јој првој о новитетима који су стигли у радњу, попуштао јој на мери, нудио јој робу испод цене, клањао се дубоко, осмех му допирао до ушију, и сав се претварао у шећер.

Али се Даница није обзирала на ове услужности. Чак јој је био досадан овај јучерањи сељак, који је додуше умео да копира манире, али им није знао мере, па му је долазила у дућан ретко, можда само кад не би могла купити на другом месту то што би хтели.

Спасоју се већ било досадило служити туђег газду. Сем тога, било је опасно чекати: Даница се била развила већ у девојку; први чиновничић могао му је „изврнути чанак“. Стога намисли да ове године сврши ствар.

Није смео да ради преко газда-Веселина; плашио се од њега још откад га је видео први пут као шегрт: натмурена погледа, подбулих очију, избријане браде и тешка хода као медвед. Стога Спасоје изабра модеран пут, преко девојке.

— Та и ја сам модеран чо'ек! — помислио је Спасоје — а не кб тај туде џиброња што живи још по турски.