Srpski književni glasnik

828 Српски Књижевни ГЛАСНИК. у зеленој боји која је тада била у моди. Још је могао бити „шик“ да није имао очајно црвену пантљику око шешира и врат кратак као у вепра. Те тако здепаст, притворних, малих очију, са осмехом сопствене величине, развученим до иза врата, личио је у своме „костиму“ на сеоског певца.

Спасоје је водио коло, био кец, развађао посвађане, умиривао узнемирене, викао на Цигане, ласкао Полицаји, а кадгод је доспевао, облетао је око Данице, хтео да је „части“ колачима, „занимао“ ју је, стално се извињавао, погрешно изговарао стране речи којима јс изобиловао, правио пошалице на рачун занатлија, и смејао се самом себи.

Даница га је данас трпела. Чак му је затражила чашу воде. Спасоје ју је, сав срећан, донео са најхладнијег извора, чак преко реке, и тако брзо да су по чаши још цуриле замагљене капљице.

У урођеној женској особини да крије своја осећања, Даница је употребљавала овога момка, да може, неопажена, слободно погледати Дворског, који је у сред свог разноликог друштва од ђака, интелигентнијих радника и млађих чиновника, стајао сам и тужан.

Звуци ћеманета, куцање чаша, дечја дрека, пуцање из пиштоља и све ово народно весеље утицало је на младог Београђанина чудно, као на изгнаника. Ко зна на шта је мислило ово велико дете дугих београдских улица, тако осамљено у пуној провинцији, кад му ни присуство девојке којој је симпатисао није растеривало црн облак мисли Да ли је мислио на Београд, на његов ускомешан живот пун супротности... или на оца кога чије познао, на мајку која је умрла врло млада, на ову девојку која је стајала пред њим са снагом пуном као брдо... или на ову светковину, на идућу годину, на шта ће после бити... да ли ће то он још некад видети, — или на све то укупно

(Наставиће се).

М. М. Ускоковић. _