Srpski književni glasnik

ПОСАДА ВУ МЕСТА Н. (12) УШ Сомонски ПРОЛАЗ.

У очи селидбе, чим се добошар у подне вратио са свога редовног, безуспешног похода, Одиберта журно послужи оцу и брату да једу. Није проговорила ни речи за време доручка, али су јој очи севале, и по њеном држању се видело да се на нешто одлучила. По свршеном обеду, она остави њима да распреме сто, и пре. баци преко рамена свој дугачки, црвенкасти огртач.

— Већ два месеца, читава два месеца како смо у Паризу !... гунђала је она, стиснутих зуба... То прелази сваку меру... идем ја томе минисшеру, да ја мало са њим поразговарам |...

Она доведе у ред траку од своје страшне капице, која је стрчала из бујне, таласасте косе, тресући се као убојни шлем, и нагло изиђе из собе, одбацујући при ходу добро офиксованим петама своју грубу вунену сукњу. Отац и син згледнуше се престрављено, и не покушаше да је задрже, знајући да би је то само још више раздражило; они проведоше цело поподне не мичући се, проговоривши једва две-три речи; и док је киша доле пљуштала по стакленом крову, један је глачао своју палицу и свиралу, а други кувао паприкаш за ручак, ложећи пећ што може боље, да се бар једанпут до миле воље нагреје, док је Одиберта одсутна. Најзад, њен