Srpski književni glasnik

832 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Али Розалија није чинила никаквих примедаба. Она је била равнодушна према свима овим припремама. Откако су се настанили у министарству, она се осећала још удаљенија од свога мужа, одвојена од њега његовим непрекидним дужностима, безбројном послугом, великим примањем, које није допуштало никакву интимност. Томе . је доприносила и њена још увек неутешна туга што нема деце, што око себе не чује оне ситне, неуморне кораке, онај доброћудни, звонки смех, који би растерали ову чаму из њихове трпезарије, овај студени изглед хотелске трпезе, за коју су они седели као случајни путници, безлични као и стоно рубље, намештај, сребрно посуђе, сав овај сјајни украс министарских станова.

Кроз нелагодну тишину која је наступила после обеда, чули су се на махове пригушени звуци, поједине мелодије, испрекидане равномерним ударцима чекића, — припреме за концерт у сали испод њих: укуцавање застора, подизање трибине, док је оркестар пробао поједине комаде. У том се отворише врата и Руместанов главни секретар уђе носећи неке хартије :

— Опет нове молбе!...

Руместан се ражљути. А не, то је и сувише! Макар то био папа, нема више ни једног места за давање. Межан сасвим спокојно спусти преда њ свежањ писама, посетница, мирисавих карата:

— Није могуће одбити... ви сте обећали...

— Ја... Та ја ни с ким нисам говорио...

— Читајте... Драги мој министре, допусшише да вас подсетим на вашу љубазну реч... М ово... Генерал. ми је рекао да сте му ви изволели понудити... Даље... Подсећа Господина Министра на његово обећање...

— До врага, ја сам месечар! рече запрепашћено Руместан.

У ствари, чим је свечаност била утврђена, он је говорио скоро свима на које би наишао у Скупштини и Сенату: „Слушајте, рачунам на вас за десети...“ И пошто