Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 837 — Ето сад... прошапта Розалија. И настаде пљусак невероватних обећања: лента Почасне Легије о Новој Години, прво упражњено место у Просветном Савету, чланство... Други је одбијао привидно. Али Нума је наваљивго:

— Допустите, допустите... Ја само чиним што ми је дужност. ЈЉуди ваших заслуга су одиста ретки...

Занесен својом дарежљивошћу и срдачношћу, ми: нистар би му извесно понудио и свој министарски положај, да се Беши задржао још мало. Праштајући се с њим на прагу, Нума га још једном подсети :

— Рачунам на вас за недељу, драги мој професоре... Отварам низ малих концерата... У ужем кругу, знате... Најодабраније друштво...

И вративши се у салон код Розалије:

— Дакле, како ти се чини"... Надам се да му ни за длаку нисам попустио.

Ова је изјава била тако комична да Розалија прште у смех. Кад Нума чу зашто се она смеје, и шта је све понова обећао Бешиу, он не могаде доћи себи од чуда.

— Не мари, не мари... Ипак заслужујете похвалу.

Она се опрости с њим са осмехом из старих дана, радосна што је учинила добро дело, срећна можда и зато што јој је у срцу оживело нешто што је мислила да је давно ишчезло. -

— Ти си прави анђео! добаци Руместан, сав узбуђен, пратећи је нежним погледом до врата; и пошто баш у тај мах уђе Межан да га подсети на саветску седницу, он се обрати њему:

— Видите, пријатељу, кад је човек срећан да има овакву жену... брак је онда рај земаљски... Жените се што пре.

Межан одмахну главом не одговарајући ништа.

— Како! Зар ваша ствар не стоји добро!

— На жалост, тако изгледа. Г-ђа Руместан ми је обећала да ће разговарати са сестром, али како ми више ништа о том не помиње...