Srpski književni glasnik

ДРУЗ ЛУ јад 7

ме и

Иво Ћипико. 845

великим и моћним сунцем, које се рано рађа а касно залази, отоци у даљини беле, маслине и шуме тешко зелене, а куће чисто горе под њим, у ведроме и зрачном ваздуху. Сем „млаког и мирисавог мора, и топлог сунца“ под којим се рађају љубавни песници, маринисти-сликари и сликари који воле само боје, ту је и „блиједи жал“, по коме се тако оријенталски може да сања док сунце бије у главу, ту је и далматински оток, и рибање по

"отоку, по мраку, док се планински врхови, као облаци,

назиру, а звезде и месечева светлост злате море, и кајик, и мокра весла на кајику; ту јеи пуст приморски крш кроз који, као у На Граници и другим приповеткама, ветар урличе и бије о куће, које као гнезда висе о крш. Ту се море бори са земљом, кида је и крши, ствара заливе, острва и полуострва најразличнијег изгледа. Као какав полип, на тој граници, увлачи се море у земљу, и земља у море, и ствара хриди и шкрапе, и леп пешчани жал. На видику, по пуноме мору, виде се разапета једра која личе на какве легендарне велике лептире, по стењу се зелене и модре разне врсте растиња и биља... Боја свуда, боја на све стране, и свих боја: цео спектар са свима могућим преливима. Ту је Марко Мурат морао постати пленерист, Јован Дучић мадригалист, Стјепан Митров Љубиша је ту морао наћи Кањоша, Симо Матавуљ је морао бити оптимист. Ту је Иво Ћипико морао створити своју велику епопеју сунца и боја. „Ту не раде само људи, ту и сунце ради...“ Ту човек мора да заволи сунце и море и да му она, као Иву Ћипику, постану и религија и филозофија и, у приповеткама, и сцена, и пеисаж, и узрок и последица, и почетак и крај.

То је прва сцена на којој се одигравају све приповетке и романи Ива Ћипика. Друга је сцена: Далмација с њеним Приморјем и Загорјем. Приморје и Загорје, Приморци и Загорци, то су два сасвим различна типа земље, сељака и нарави. Као државни шу. мар, Иво Ћипико је имао прилике да обиђе велики део средње и јужне Далмације, да проучи душу и са-