Srpski književni glasnik

4

ЗД

У У

; ДЕ

па аини

846 Српски Књижевни Гласник.

вест приморског и загорског сељака: приморског који је у сталноме додиру са културом, и загорског до кога она ретко допире. Тај посао био је врло тежак посао за једног уметника који хоће верно да прикаже своју сцену. Тај је посао био нарочито тежак стога што су Приморје и Загорје, и острва, сцене које су саме по себи веома различне и компликоване, и што на њима живи један народ који се, по својим наравима и схватањима, по ношњи и обичајима, више разликује него ли два народа који говоре два разна језика. У овом би

случају човек требао да буде детерминист, и да разлике ·

тумачи из самога тла на коме живи тај народ, из климе под којом се развија, из расе којој припада, из историјских догађаја под којима се развијао. Место свега тога, ми ћемо се задовољити да дамо само неколико докумената из којих ће свако да закључи према својој импресији. Као што рекох, Далмација има своје Приморје и Загорје, равни и високе планине, и острва. Сви ти крајеви имају свој менталитет, своја схватања, своје обичаје, своју ношњу, веру и предања. Народ, онај горе у Загорју, одуран је и окошт: не мења се, не утиче један на другога, не зна за концесије својој традицији, за „нови живот“ доле на Приморју. Као што каже Симо Матавуљ, у Биљешкама једнога Писца, „они су остали онакви исти какви су били у време Јанковић Стојана“, и какве их знамо из описа опата Фортиса, и по старим млетачким сликама. Они још носе перчин, расечену кошуљу, беневреке и тандрљике на дрвеним лулама. Сем тога, и по својим правним обичајима, они још живе временима која су давно прошла. Ту се девојке одводе; ту су имања у рукама појединаца, у рукама спахија који народ глобе како се глобила парија; земља се даје на годер или под кметију; а каматништво и каишарство развијено је до граница које превазилазе Харпагонове „три: кове“. Они доле, они на Приморју, мало су мекши и питомији. Живећи у сталноме додиру са културом, они су постали „новији“, попримали много чега новог, доброг

у