Srpski književni glasnik

848 Српски Књижевни ГЛАСНИК

страл, зашумори силно и модро маслиново лишће, а широко и меснато смоково лишће зашуми, и у долине уђе онај свечани приморски мир који вас тако усамљује да чујете ток крви; — кад свему томе, кажем, додате и то, онда ћете, у главном, упознати главне особине сцене Ива Ћипика. Према свему томе, није никако случај да три збирке Ћипикових приповедака носе наслове: /Триморске Душе, Са Јадранских Обала, Са Острва, наслове који казују да је њихов писац хроничар Далмације, који зна само за њу, који воли само њу, који је хипертрофиран њоме. |

Но, сем тих главних особина Ћипикове књижевне сцене, има још неколико декорација и софита које треба поменути. Њих треба поменути нарочито стога, што су и они у јако синтетичној вези са главним сценама, и са свима личностима које се по њима крећу. Иво Ћипико све везује, све условљава. Цело је његово књижевно дело целина; сви делови, и ако се посебице могу да посматрају и да, као такви, лепо изгледају, у пуној су органској вези са целином. С тога, треба поменуги неке декорације које, и ако су у позаднини, имају своје непосредне везе са целином и са оним што је битно у делу Ива Ћипика. Тако, на пример, треба поменути оне приморске голети, увале, доке и џоданке тде пасу овце и брсте козе, јер се ту дешавају све Ћипикове историје, јер су оне биле услов да се оне дешавају на начин на који се дешавају; треба, даље, поменути познате суше по Далмацији, које Ћипико описује у Лауцима и другим приповеткама, за време којих се вода дели, као какво скупо пиће, из бунара и локви, док стражари с пушкама стражаре и пазе на ред, као и она каменита места у којима, како каже Доситеј у „наравоученију“ басне Човек убог и Жена, „не имаду људи ни земље за орање, гди више него половина народа по неколико месеци гладује и с којекаквим корењем живи“, — треба поменути, јер и то објашњава њихову окошту и дурашну природу, мистичку савест и примиливно религиозно осећање, и