Srpski književni glasnik

850 Српски Књижевни ГЛАСНИК. Прву збирку својих приповедака (Приморске Душе), он је њима посветио: („тежацима мученицима харне земље, што је муком обрађују, знојем лица топе и све нас. хране“), само о њима говорио, и с њима остао кроз цело своје књижевно дело. Иво Ћипико, као што рекох, _ воли своје приморске и загорске сељаке са свима њиховим особинама и манама. Он описује беду приморског сељака, његову поштену савест, примитивну душу, и воли његову поштену сиротињу. У својим романима и приповеткама, он прича њихове згоде и незгоде, „слике и прилике“, јаде, скрби, веселости и уздања; њихове нарави, по којима свекар допушта себи да има веза са својом снахом- (Војкан и Цвијета); брачне догађаје по сељачким собама, у којима заједно станују и укућани, и телад, и супрасне крмаче; прича о момчадији која иде „у солдате“ и оданде дође у село са натрулом душом и посувраћеним моралом; о убогим сељацима који, „круха ради“, иду да аргатују по Америци или по „отачаственим“ спахилуцима; или црта одвођење девојака из кола у брак, и борбе кршних и обесних сеоских момака због девојака; или сељаке који се, као Ћепо и син му Пере, пре но што пођу у крађу туђе замуке, прекрсте и помоле Богу; или сеоска ашиковања младића и девојака _ у ноћима кад мирише „миомирис кадуље и зиморада“. Сем тих односа, Иво Ћипико описује и односе између сељака, између сељака и власти, сељака и газди, сељака и „нових људи“ који хоће да га просвете, и нов однос који створи „наш“ кад дође из Америке или из солдачије, и сељака дегенерисаног морала који за имање и новац све даје, који удадбе и женидбе врши за парче њиве, и тако даље. Најзад, Иво Ћипико је, у својству једног социалног писца од добре расе, ушао и у за: нимљив сукоб старога села са новим, и старих обичаја и нарави са новима, и у вечити сукоб „оцева и деце“. Тај сукоб се јасно осећа у За Крухом, у Пауцима, и многим другим приповеткама. У За Крухом је јасан преставник тих нових односа Иво Полић, о коме ће бити