Srpski književni glasnik

МР ње.

и ЧТ а

Књижевни ПРЕГЛЕД. 875

народне песме преводио поједине песме из Гусала, то је о томе писало неколико руских књижевних историчара: П. В. Ањенков, Платон Кулаковски, Петар А. Лавров. Ја сам о том предмету у Српском Књижевном Гласнику писао неколико пута, и све те чланке штампао у књижици Француски романшичари и српска народна повзија (Мостар, 1908). Г. Томо Матић, користећи се на чудноват начин оним што су други пре њега писали, штампао је у Агсћто јаг зрализсће РћИоорте (В. ХХУШ) чланак Ргозрет Меттвбез Музтусаноп Ктоатсћет Уо!К5. педег.

Али у Француској, где је Меримеу последњих година обраћена толика пажња, о Гуслама је мало и само узгред говорено. Г. Јовановићу је тај предмет изгледао достојан нарочитог научног испитивања, и као једна занимљива епизода у историји францускога романтизма, и као важан тренутак у историји српске народне књижевности на страни. Поред тога, Гусле имају и један нарочити значај: „њихов карактер прелази границе земље у којима су се јавиле и земље која их је инспирисала; њихова историја занима све оне који се баве утицајем народне баладе на књижевност у опште, на европски романтизам напосе“. Најзад, поводом ове своје књиге, Мериме је ступио у везе са два велика европска песника свога времена, са Гетеом и Пушкином, и историја Гусала је од користи биографима и коментаторима оба песника. „Из тих разлога, вели Г. Јовановић, ми смо хтели да извршимо један посао користан у исти мах и меримеистима, славистима, онима који су се посветили изучавању романтизма, најзад онима којима је Гете омиљени песник“.

Методички, врло методички, јасно и прегледно, Г. Јовановић је потпуно извео тај посао. Логички, он је проучавао књижевне и друге узроке који су допринели стварању Гусала (књижевни егзотизам око 1827; књижевни фолклоризам тога доба; лични елеменат, то јест, две личне особине Меримеове: његово интересовање за примитивне народе и народну баладу, (његова склоност