Srpski književni glasnik

876 Српски Књижевни ГЛАСНИК

за мистификације). Све то Г. Јовановић изучава у 1 делу своје књиге, „Порекло“; у П делу, „Извори“, проучава одакле је Мериме прикупљао материјал за своју књигу, и како је те податке сређивао; у Ш делу, „Њена судбина“, износи како је књига прошла у Француској и на страни. Та три дела прегледно су подељена у 3а0кругљене главе, које су логичне целине и које се ослањају једна на другу.

Резултати до којих је Г. Јовановић дошао у свом дугом и савесном проучавању ови су.

Проспер Мериме је природа особите врсте, несталне ћуди, са љубављу за странствовањем да би избегао жалостан призор обичног и баналног живота. Он жудно тражи нове сензације, желео би да изиђе из рођене земље која му изгледа уска и одвећ позната, он би хтео да види нове, непознате земље, „призоре бруталних лепота, још незаузданих нагона“. Због тога он воли Шпанију, са њеним Циганкама и тореадорима; зато иде међу баскијске кријумчаре, корзиканске хајдуке, чергарске Цигане, картаре, друмске лопове, па чак и међу убице. У том одиста нимало баналном и живописном свету он се осећа врло добро, и његов биограф прича како му је веће задовољство чинило када су му његови чудни пријатељи говорили: „он је од наших“, него када је био обасипан најласкавијим похвалама у Француској Академији.

Пошто је описао ту необичну, нелегалну Шпанију, у Кармени и у Драмама Еларе Газул, и Корсику, у Коломби, Мериме је, тражећи увек нове, непознате, примитивне и сирове земље, дошао и на Илирију, на коју је раније неколиким делима својима привукао пажњу Шарл Нодје.

С друге стране, Мериме, који је изгледао тако сув и себичан, повучен у себи, обазрив у опхођењу са дру-· гима, био је у души песник. Он није марио за емфатичну поезију свога времена, за разбарушен лиризам романтичара својих Фувременика, али је имао поетске осетљиво-