Srpski književni glasnik

898 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Браво, Дворски, изем ти машну !

Цигани су махали рукама и ногама, коло је одмицало у дубину баште... под врбу, у неку влажну траву, и млади човек не чу кад музика преста.

Кад се освести, он виде како свет трчи оном месту

где је коло почело; мараме се лепршале око вратова,

чист ваздух трепери, а он стоји, далеко од свега тога света, држећи непрестано Даницу за руку.

Они осташе један тренутак тако једно до другог. Сунце је сијало иза њихових леђа и пред њима простирало две њихове сенке, које су дрхтале и додиривале се.

И све тако, не пуштајући руку из руке, они су шапутали једно другом бесмислене речи: „Како стег“... „Како се проводите2“.

Цела њихова историја: ове бескорисне, изгубљене речи у неранџастој светлости предвечерја2

Свако од њих двоје било је једно за друго сирота мала интересантност. Младен је био девојци наставак прекинутих снова из гимназије, благ дах из неког непознатог, готово чаробног живота који се расцветавао даље од Сарића Осоја... тамо откуда је водио пут из Србије, из Београда; он јој је био као неки доказ да ће се једном отрести од очеве куће где је отац смео да ради све: да грди жену, туче децу и момке, док остала чељад живе тупо, само за њега, и бесправно као робље. Даница је опет била младом човеку онај живот који су му стално забрањивали : бујан живот по инстинкту, живот здравља. Забрањивали су му игру с децом, излазак по заласку сунца, другарска весеља, дуван, па најзад забранили му и живљење у Београду. Његов живот је био досадан списак: горњих капута, шалова око врата, вунених чарапа, разних тејева и страха од назеба. Друго за њега није ништа постојало, нити му се догађало. Па и ако би му се штогод догодило, он би то једва запажао.

У нејасној маси света, Даница примети Спасојеву главу, с пакосним очима и развученим осмехом до ушију. Њу ледну нешто непријатно.