Srpski književni glasnik

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 899

— Хајдемо, господин-Бркићу — рече му она, го: тово поверљиво, и полако извуче руку. — Тражиће ме.

Бркић није приметио Спасоја. Он је видео само нејасне контуре народа и неке бекрије... бећаре којих у Ужицу има много. Ови људи проводили су се за себе, поваљени по трави, са једном великом чутуром, и певали тихо, разнежено, ону старинску песму, где сто срца плачу у простим стиховима:

Труни, вени, мој везен јаглуче, Труну руке које су га везле.

Ова носталгична песма враћала је младом човеку одјек Даничиних речи: „Хајдемо, господин Бркићу !“. И он осети једну дубоку поверљивост у тих неколико речи, речи просте, безначајне, а благе као неки мирис. Он осети да се тада нешто важно догодило у његовом животу... нешто што се дотле никад није догађало.

— Али ја не смем тако... мени је то забрањено прође једна хладна мисао кроз главу младићеву.

Шта је мисао поред срца> Девојка која је ишла поред њега била је лепа, блиска, своја, заносна као искушење.

Обузет овим супротностима, Бркић је корачао у народ, у свет, несигурно, без вере, као морнар који броди непознатим обалама.

М

Одмах после тога Светог Јована, прочу се у вароши да је Дворски туберкулозан, јектичав како се то тамо каже. Та крилата реч му одузе варошку наклоност онако брзо како ју је стекао. Они исти грађани који су се наметали да буду у његовом друштву, сад су избегавали његов сто; оне девојке које су разбијале прозор кад је он пролазио улицом, сад су га гледале испод ока, испитивачки, по мало сажаљиво, а жене које су гласно молиле Бога да га поживи кад је тако леп, шаптале су значајно кад га виде. Само још Машан Црно-

57»