Srpski književni glasnik

900 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

горац и Живко Богатинчевић остајали су верно уз сиротог младића и трудили се да оборе ову новост.

У први мах Дворски не примети промену која је настала у вароши. Али то није дуго трајало: паланчани нити су сувише дубоки нити деликатни да то могу сакрити од онога кога се тиче. А и сам Дворски, као сви људи дотакнути овом болешћу, имао је развијено чуло опажања, “те чести савети, стална избегавања, дошаптавања око њега, не прођоше му незапажени.

— Шта је овим људима, Машанерг — упита он Црногорца једног дана.

-– Што се свет склања од мене, Живко, као да сам окужен» — упита он други пут гимназиста.

Кад ни од једног не доби прецизан одговор, њему би све јасно.

— Варош зна да сам болестан... да сам дошао овде да се лечим — прође кратка мисао кроз главу несрећног младића.

Само, ко то сазнаде, ко то донесе у ову варош тако далеку од Београда Он се никад није накашљао; ни пред ким се није пожалио, није рекао од чега су му умрли родитељи. Своје зло је крио дубоко у себи. Јер су у Бркићу била два човека: један који се показује свету, лак, приступачан, са краватом од кинеске свиле, готово баналан, а други — непознат, сакривен у дубине душе, егоист, мрзовољан, који не зна ни за шта друго до за ту болест и борбу за голи живот, неумољив, диваљ, без скрупула, и савестан до педантерије да ту болест скрије и спречи.

И до Данице су допрле ови гласови. Али она није веровала... она није хтела веровати. Њој је била јасна једна ствар: калфа Спасоје био их је спазио онако блиске једно другоме; погодио да му је Дворски противник, те му нашао... измислио ову ману кад другу није могао.

Средство је било страшно и погађало право у циљ.

У потреби чисто женској да утеши човека који јој

је близак, Даница се реши да види Младена, ма по цену да буде компромитована.

Ји а вавенанаа зна ЗРаиИ

ћ ој њи А „

Њиме 7 а“ До ГР

РВ] РЦ И НИ