Srpski književni glasnik

914 Српски Књижевни ГЛАСНИК. пустим браду, да покрије ово...“ Да, али брада ће бити седа... А њему још нема ни четрдесет и пет година. О! политика стари човека.

(Он осети за неколико тренутака горку тугу жене која види да је већ увела, и да више није у стању да побуди љубав, мада је сама још осећа. Очни капци му поцрвенеше и наводнише се; и у овој свечаној сали која је подсећала на његову моћ, ова дубоко човечанска туга, где славољубље није имало никаквог удела, стезала је срце још јаче. Али како код њега утисци нису дуго трајали, он се брзо утеши, мислећи на славу, на свој дар, на свој високи положај. Зар то не вреди колико и младост и лепота, и зар то није у стању да побуди љубав»

— Којешта!...

Он закључи да је врло глупо жалити, одагна своју тугу слежући раменима, и попе се да распусти Просветни Савет, јер више није имао времена да му председава.

— Шта је то с вама данас, драги мој министре... Изгледате сасвим подмлађени.

Десет пута, и више, у току дана, упућиване су Нуми ове ласкаве речи, јер је његово весело расположење свима падало у очи у скупштинским ходницима, где је певушио О Магали, моја драга. Седећи за министарским столом, слушао је пажљиво, што је било врло ласкаво за беседника, један бескрајни говор о царинској тарифи, и смешио се блажено, са обореним очима, тако да је левица, стрепећи од његовог разглашеног лукавства, шаптала дрктећи: „Будимо на опрезу... Руместан спрема неко изненађење“. У ствари, пред његовим је очима лебдела слика мале Башелри, коју је његова машта изазивала, док му је празан одјек речи зујао у ушима, и он је гледао како скакуће испред министарског стола, посматрајући све њене дражи, њену плаву косу која је била растресена изнад чела, њено свеже румено лице, њено смело држање једне девојчице која је већ жена.

(Наставиће се.) Алфонс ДОДЕ. ·

(Превео с француског МиодрАГ ИБРОВАЦ.)