Srpski književni glasnik

'92() Српски Књижевни ГЛАСНИК.

потребује пуно већу дозу оне моћи, која ће његову илузију подржати. Све једно ради ли се ту о реалном или нереалном свијету — је ли драма, који ми видимо на позорници натуралистична или идеалистична. Позоришна умјетност мора да нам знаде приказаши оно што ми нисмо никада могли видјеши пили доживјеши, као и оно штшо се сваки дан око нас збива. У првом случају је пуно лашње подржати илузију. Ту је присподабљење онемогућено. Критичко расположење ћути. Не ради сео вјерности истине, него о унушарњој могућносши онога, што се пред нама развија. Али илузиона способност јест индивидуална, узев у обзир не само наобразбу слушатеља, него и његову ћуд. На почетку рекох, да је позоришна умјетност варка, ал морам сад нагласити, да њој није намјера преварити у лошем смислу ове ријечи. Она хоће, да помоћу естетичног причињења потресе и сугерује. Позоришно умјешничко дјело сугерује помоћу разних техничких и приказујућих средстава. пјеснички означене згоде. Оно не тежи за натуралистичном савршеношћу оно тражи сшил.

Што је прије свега сшил2

Што то значи сшилизоваши 2

Узмимо све појаве око нас. И одијелимо их. Имат ћемо с једне стране нарав, а с друге умјешносш. Нарав је настава сама по себи, а умјетност по човјеку, који је ову нарав у њезиним значајкама појачао, у свом духу проживио, прекалио, прочистио. По том ово прочишћење и прекаљење природних појава, одстрањење свега сувишнога, маленога, немирнога — значи сшилизовашти. И свака умјетност мора да посједује мирноћу и величину — то јест да има стила. Рекох: свака умјетност па и позоришна.

Драматски пјесник јест, као и сваки други умјетник, човјек значајног и посебног сопства. Прави пјесник очи. тује то своје сопство у својим дјелима. Поједино дјело има такођер своје сопство и захтјева од позоришног умјетника да га на посебан начин прикаже и глуми.