Srpski književni glasnik

(О НАШЕМ МОДЕРНОМ ПОЗОРИШТУ. 921

Захтјева од режисера, да га на посебан начин приудеси и тумачи. Овај посебни начин, којим се какво драматско дјело изнаша на даске, зовемо спшлом.

И то постаје као један нутрњи закон, који се не може ником наметнути, него се мора осјећати, који се не може научити, него се мора појмити. Али сваки пјесник, рецимо рађе: свако драматско дјело, посједује свој стил. Друкчије ће схватање захтјевати „Дубровачка Трилогија“, а друкчије „Мајка Југовића“. Гетеова „Ифигенија на Тавриди“ има своју душу, а „Об уоп Вегисћпоеп“ своју; „Сан летње ноћи“ и „Укроћена горопад“ јесу два различита свијета и два различита стила. ИМ онај режисер, који не зна нагласити те стилистичне особине драматског дјела, тај је учинио и пјеснику и својој умјет: ности малу услугу. Изопачио је пјесникову душу. Разобличио је његову мисао. Кариковао његове осјећаје.

По том први је увјет, да се једно позориште подигне до части културнога храма, да његов режисер буде умјешник стила. Колико и што је све за то потреба, није овдје мјесто да истичем, главно је да речем, ради свега оног што слиједи, да онај, који има у рукама режију једног позоришта, које је себи поставило велике културне циљеве, мора да буде свестрано наображен и одушевљен културни човјек, бујне фантазије и пјесничког расположења.

Али и режисер без глумца-умјешника не може да учини ништа. Говорећи глумца-умјешника мислим наравно на богом надареног репродуктивног умјетника, који сва своја од природе баштињена својства истанчао, уса: вршио, рашчистио. Што кипар може да направи из лијепог комада мрамора, то одгој и наобразба морају, да направе из талентирана глумца. Наравно о опћој нао· бразби није овдје говора. То је нешто што се само по себи разумјева. Сам положај глумчев захтјева да он много тога зна и научи. Друштвено аеистесан човјек не спада нигдје, а камо ли на позорници, чија је сврха тако еминентно естетска. Кад је говор о глумчевој наобразби и