Srpski književni glasnik

922 Српски Књижевни Гласник.

одгоју, ја мислим на нешто посебна, на нешто, што је потребито глумцу, као мало коме другом човјеку. А то је култура шијела и култура говорног органа. Нема сумње, да ће и сваки други рафинован и естетично одгојен човјек своје тијело одгајати, али глумац не може апсолутно да буде без тога. Глумац који нема власти над сваким мишићем свога тијела, не ће никад постићи оног савршенства, за којим тежи. Тијело мора да буде глумцу пуки инструменат, исто као што је пјевачу његов глас. Па као што васпитан пјевач чини чуда са својим гласом, тако мора и глумац својим тијелом. Нетренирани дијелови мишића, укочени зглобови, дебљина, неспретност уда — нијесу него запрјека слободној гести. А колико и колико пута нијансе осјећаја не захтјевају од глумца само ситну кретњу личних нерава — само једва видљив дрхтај усницарг Само један примјер: Елеонора Дузе. Она је своје тијело подвргла најскруполознијој култури. Наравно не са сврхом, да га узмогне стављати у лијепе позе, него за то, да читав механизам свога тијела повргне својој вољи, и да га потпуно стави у службу својих најдубљих и најфинијих осјећаја. Глумац и глумица морају да буду узором, какав мора да буде наш стас, какове наше кретње и какав наш говор. Свако тијело које преко позорнице пролази мора да има свој ришам. Као стих у пјесми. Помоћу њега избит ће на површину све оно, што је у нутрини његове душе. Заправо драматска умјетност и није у својој суштини друго него шанац — то јест, ритмичка кретња човјечјег тијела у простору, које тежи да створи било какав догађај из живота.

По свему овом што рекох мора сваки глумац, да настоји развити своје тијело до најмогућније му љепоте. ЈЉепота је весеље! Која средства ће за то употребити, то ће му естетски наображени лијечници најбоље знати казати. Дијета, тренисање, масажа, гимнастика, плес, мачевање, акробатика, мимика, све је то потребито за културу тијела. С друге стране сликари и вајари научит ће