Srpski književni glasnik

(0 НАШЕМ МОДЕРНОМ ПОЗОРИШТУ. 923

га, како ће упознати и разумјети своје тијело, на који га начин мора облачити, е да се чим јаче истакну ње: гове љепоте. А онда ће потражити ваљана учитеља, који ће га упутити у умјетност лијепог говора. Човјечји говор позна тисуће боја, модулација, изражаја, попут читавог оркестра. Не ћу никад заборавити како је Јосиф Кајнц говорио П пјевање Хомерове „Одисеје“! Немогућно је описати што је он све могао својим гласом! А није само по сриједи дар природе, господо, него и велика, рационална вјежба и наука.

Други фактор у развитку једног позоришта — осим глумаца и режисера — јест Хублика. Без публике нема опстанка никаквом позоришту, па имало оно најсјајније глумачке силе и најженијалније инсценаторе. Не само да је публика потребита за то, јер запрема и плаћа своја сједала у позоришту, него и за то, да својим признањем и судиоништвовањем извиже позоришног умјетника. Жалибоже слава његова траје дотле док је завјеса подигнута, а кад пане његово је дјело застрто. Глумац живи, док гори свјетло на позорници. За то њему и треба онај аплауз, којим, ви господо, њега сваке вечери поздрављате. Али то све није доста! Публика је тек онда прави судионик у напретку једног позоришта, кад је у ње кулшурна савијесш развијена. Називљем културном савјести код масе смисао за подупирање оног, што је лијепо и извишено, а уједно и одклон оног што је дилетантско и просто. Публика, која пуни оперетне представе, а допушта да се добри драматски комади играју пред празним стоцима — та публика нема културне савјести. Публика која се не жртвује да још један пут види успјело пјесничко дјело у накани, не само да потпомаже, него да и сама ужива -— ни та публика нема културне савјести. А исто тако ни она, која не зна или не ће да просуди колик је труд и жртве оних, што се крећу на позорници и више пута нуде оданле крв своју и своју душу, које филистар у партеру дочека у наручје своје баналности и несхватања. Културна савјест у умјетничким пи-