Srpski književni glasnik

924 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

тањима, мора да је као религијозна савјест у питању вјере. Она чини од нас вјернике, којима је позориште храм, у коме говори пјесник, штићеник богова и муза, миљеник народа и човјечанства. Вјерујте, господо, да свака публика има онаково позориште како заслужује. Него публику сачињава сваковрсна смјеса чељади — из различитих каста, различног одгоја, различне наобразбе. Има неке чељади, која требају упуте, савјета, подуке...

А онда долазимо, до још једног врло важног фактора у позоришном животу — до кришике. До #1030ришне критике. Господо, ја сам врло често размишљао о овој инстилуцији модерне културе и, по души говорећи, нијесам могао да нађем ваљаног узрока њезиној егзистенцији — барем онаковој егзистенцији какову има дан данас критика и код нас и другдје. Такова каква је у истину опскурна је. Мислим особито на факат, да сваки други стручњак осим критичара, има дужност да стече неку стручну наобразбу, да разумије о чему пише, да љуби свој предмет. Кад би то било, имала би и критика свога смисла — била би корисна: овако штетује. Мјесто да зна — не зна. Мјесто да љуби — мрзи. Мјесто да диже — руши. А то је највише с тога, јер критичар није одговоран никоме. Док ми тражимо културне савјести од оног посљедњег похађача тамо на четвртој галерији, који је платио својих педесет пара улазнице критичар, који се броји међу изабране духове, без којих не би човјечанство ни макац могло, има право да буде без труна културне савјести. Он је дакле једна врста тирјана. Апсолутни краљ у своме краљевству. Пјесника, учењака, умјетника, обретника свак може да испита и и контролише и опровргне — ал оног ко пише критике, особито о позоришту, ко ће да позовне на ред Ко је икад критизовао критикер Већином оно пар глумаца, којих се тиче и које боли — ал и они потихо, да нико не чује. Није ми овдје намјера, да циљам ни на кога, него само да покажем, како онај који има срећу да зна равнати пером у руци, мора имати и бриге да равна њиме