Srpski književni glasnik

(О НАШЕМ МОДЕРНОМ ПОЗОРИШТУ. 925

по души и савјести. Онда ће извршити долично своју културну задаћу. Позоришни критичар треба не само свеопће наобразбе него и техничког знања, без кога није могуће да просуди рад позоришне умјетности. Како могу критизовати они, који не познају у опће позорнице и не знају какав је њезин организамрг Застор и кулисе и шаптачева кућица, зар је то све шта они виде на позорници2 Ко није завирио у онај арсенал иза застора и проучио сва илузиона средства његова, ко није присуствовао покусима, од аранжирања до главног покуса, и видио како настаје позоришно дјело — тај нека не суди о позоришту. Право би било, да закон тражи од сваког позоришног критичара, свједоџбу пракшичног позоришног знања. А управитељи позоришта нек пуштају на све покусе, а не само на главни, сваког оног ко се томе звању посвећује. На концу, рећ ћу, да овдје није говор само о оним критичарима који куде, него и о онима који хвале. И једни и други једнако шкоде, кад пишу о оном што не разумију. А права критика јест само она, која изражује о једном умјетничком дјелу шакав апсолутни суд, који мора да сваком другом изгледа као једино право и једино истинишо критшичарево мнијење.

Напокон још пар ријечи о главном и првом фактору код позоришта — без кога су узалуд и глумци и режисери и публика и критика — а то је драмашски пјесник. Рад њега је све ту. Рад његова дјета. Док се сви други фактори морају обазирати на ово и оно, везани разним законима и увјетима, пјесник је потпуно неовисан и слободан. Његова вриједност дат ће муи онај положај који заслужује. Прије или послије. Може га режисер криво схватити, глумци пародисати, критика измрцватити, публика покопати, он ће већ у своје вријеме ускрснути! Клајстовој „Пентезилеји“ није нахудио ни строги суд свемоћног Гетеа: она већ доживљује свој триумфални препород! Софоклова дјела пркосе од стотина и стотина година свим промјенама и хирима људског укуса и неукуса. Увјети одржања једног пјесничког