Srpski književni glasnik

9926 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

дјела, леже у њему самом, а само мали духови траже те увјете у извањем свијету: у моди, у захтјевима публике и критике, у могућности часовита успјеха, и тако даље. А свако позориште значи толико какав му је репертоар, то јест, какова дјела представља. Задаћа модерног позоришта јест износити у што савршенијем облику пред своју публику модерну драму. Стару, разумије се, гајити и уздржати — у сходном избору и распореду. Модерно позориште мора да буде у првом реду позориште живих, њему најближих. Нека данашњи нараштај види, не само оно што су његови праоци створили, него и оно, што се је с њиме родило и подигло. Нека велике масе прате умјетничке накане савремених пјесника, и нека упознају њихово ведро поуздање у будућа времена и њихове идеале...

Промотрив све ово, истакнувши што све треба једно велико, модерно позориште долазим до главног циља овог мога говора, долазим да изнесем пред вас, господо, пред све оне, које љубе наше културне течевине, пред све оне који су позвани и моћни да нешто у овом смислу узраде и подузму — да изнесем једно велико и замашно питање, један културни проблем. А то је наше — сриско или хрвашско — позориште, које ће имаши свој стил и свој каракшер. Дотакнувши се овог проблема, препуштам појединим људима, који имају у рукама моћ и власт и пригоду, да буду и покретачи и извршитељи. Ја ћу само да назначим зашто је то могуће и у чему леже увјети једног и великог успјеха. Прије свега морам мало јасније опредијелити свој намисао. Далеко сам од тога, да помишљам на оживотворење националног позоришта, у оном смислу, како се је о том код нас често писало, или на пример, како су се код нас назад неколико година писале националне драме а 1а „Посљедњи Зрињски“. Такове идеје држим, да су давно код нас доживјеле потпун банкрот, и такав национализам у било којој умјетности није друго него екстериорна ознака — без душе. Умјетнина која је тако заблудила, несхватљива је