Srpski književni glasnik

(0 НАШЕМ МОДЕРНОМ ПОЗОРИШТУ. 927

и неприступна. А мени је до противног. Мени је до тога, да наша умјетност нас, дакле наш народ и име, нашу прошлост и нашу душу, нашу земљу и нашу крв учини приступнима свакоме: и Енглезу и Американцу и Ја панцу, а на концу конца и нама самима. Нек то буде и онда, кад би случај хтио, да нас потпуно несгане са овога свијета — да наш говор умукне, да се наше социјалне и политичке тежње расплину и раскину, као што је данас са старим културним народима, на пример, с Грцима. Нит познајемо — осим часних изнимака њихова језика, нит нам је стало до њихових циљева, нит питамо за њихове потомке, ал њихова душа и дан данас живе у њиховим епосима и лирици, архитектури и скулптури. Њихов театар ускрсава поново и на тисуће људи аплаузом поздравља сјајне Рајнхартове покушајс.

У литератури ми смо већ многи лијепи успјех забиљежили. У последње доба дао нам је благи удес по летна вајара, Ивана Мештровића, чија дјела задивљују културну Европу. И није нег да се чудиш, како је сав онај наш свијет приступан туђинцу. Дакако, умјетник има свој говор и разумију га све земље и сви народи. Нијесам никад подвојио, да би културни свијет омаловажио Војновићеве драме — а ако зна мало за њих, разлози су посве други, технички, пријеводи, накладници, реклама и, хоћеш не ћеш, мода. Данас ћете у Њемачкој, на пример, наћи мало позоришта, која вам се не би занимала за драмске продукције Мађара. Некад красно дјело Мадачево, а послије спретне комедије Молнареве, направише рекламу својим земљацима. За то је и било могуће да се колпорташки Ленђелов „Тајфун“ у опће и представља на свјетским позорницама. У задње доба, искусио сам сам нешто врло значајно. Познати хрватски писац Г. Јосип Косор, послао је моме интенданту своју драму „Пожар страсти“. Догађа се у садашњици, у Славонији, на селу. Ванредне квалитете ове драме потресле су ме дубоко. Нијесу ми се свиђеле неке техничке несавршености и чујем, да је Г. Косор у том