Srpski književni glasnik

(О НАШЕМ МОДЕРНОМ ПОЗОРИШТУ. 929

јалним глумцима, Господо, не ћу да говорим. Неки су данас покојни, а неки су још понос наших позорница. Што се тиче позоришних управитеља споменут ће само двојицу — једног у туђини, а другог у хладној земљи. Јоца Савић, некадањи надрежисер код дворског театра у Минхену, броји и данас међу прве позоришне стручњаке у Њемачкој. Што је пак био хрватском театру покојни и незаборавни мој пријатељ Стјепан Милетић сувишно је, да спомињем. Рећ ћу само, да сам у великом наображеном свијету нашао врло мало људи онакова талента, спреме и љубави за позоришну умјетност, А Рајнхардтова идеја, да створи тако звани „театар од 5000“, давно је већ тињала у Милетићевој души. Пре неколико година, шетали смо се по рушевинама римског града Салоне, а он ми је приповиједао о великим позоришним представама, које ће он, да ли срећа снаге и "живота, приређивати на солинском пољу... С тим идеалом у срцу, почео је, да пише своју сјајно замишљену драмску „Пенталогију“. Милетић је вјеровао у умјетничку потенцију нашег народа, и, Господо, ова вјера мени је најмилија пријатељска баштина. Пред скоро три године одох у туђину, из љубави за позориште, и данас, ево, ступа јући након толиког времена први пут на своје материнско тло, срећан сам, што се је у искуству и науци ова вјера ојачила и окријепила. И та вјера диктује мени данас све ове ријечи и буди у мени чежњу, да се чим прије покаже на површини свеопћег свјетског умјетничког живота наше позоришше. Тим не мислим, Господом, омаловажити наша два главна позоришта оно у Загребу и ово у Београду. Могу вас дапаче увјерити, да ни велика Њемачка, изузев оно неколико великих института, нема много њима равних. Али овдје није говор о томе, да ми стечемо добро позориште. Имамо их, хвала богу! Него ради се о том, да ми све своје енергије употребимо, све своје таленте потакнемо, све своје способности усавр· шимо и сшворимо шеашар свој, особшшо свој, какав нема нико други, ал каквом ће се дивити читав свијет. Нешто 59