Srpski književni glasnik

930 Српски Књижевни Гласник.

попут Московског Театра, са својим репертоаром, са својим циљевима, са својим стилом, тако да то буде оригинална, племенска, савршена течевина, којој ће се дивити публика и у Паризу и публика у Берлину. Разумије се, да то није лако. Први дио овог мог говора морао је бити као нека упута, шта је све за то потребно. Такав подхват захтјева помоћи и љубави — од свију, Господо! Захтјева труда и стрпљивости, поуздања и самопријегора. Оваково подузеће одстрањује све посебне циљеве. Ко се за оваково позориште одгаја, ваља да брише себе из своје памеши, и да се осјеша дијелом цјелине. У позоришту цјелина је све — индивидиум ништа! Ко се спријатељи с оваком идејом, не ће се чудити, да је било великих глумаца, који су предлагали, да се избришу имена са позоришне цедуље. Карактеристичан предлог! Сваки друга умјетност препушта аристократизам, еготизам, индивидуализам — позориште не. Док су год глумци божанства своја или публике, дотле ће страдати јединство стила у позоришту. А позориште без јединства стила деградује се на просто забавиште. На дилетантско вјежбалиште, на вариете !

Многи ће ме наравно питати, какав да буде репер. тоар овог театра. Одговорит ћу одмах, ви се побрините за остало, а драме ће доћи од себе. Прије свега не треба баш да буду искључиво драме наше. Брам у Берлину створио је прво Ибзеново казалиште на свијету. А онда, ни ми баш не оскудијевамо у том погледу. Пар лијепих позоришних дјела могло би већ сад послужити нашим позориштима, да се окушају у стварању свог посебног стила и репертоара. Толико спомињани Војновић даје необично побуде и прилике једном режисеру. Нисам никад видио, на пример, Нушићевог „Кнеза од Семберије“ али сам увјерен, да би рафинован ансембл и савршена позоришна техника од ове мале драме створили ремекдјело модерне позоришне умјетности. Косорове драме о којима сам мало прије говорио, могле би са једним махом прославити писца и глумачку дружину, која би их поку-