Srpski književni glasnik

|

пи У

ПРИ је

Фр РА "У Ц" 7 ЦУ ГОУ _--“

ДРИНУ, ~

Иво Ћипико. 937

је осећање природе нашега века: субјективно, самони: кло, природа гледана кроз свој темпераменат и менталитет, прожета својом личношћу тако много да човек у њој налази себе сама. Од наших писаца, такво је оно у Борисава Станковића, Петра Кочића и Вељка Милићевића (код Светозара Ћоровића је нешто реалистички схватано то осећање; код Невесињског је романтичко, у смислу романтизма народне поезије; код Милутина Ускоковића у смислу књижевног романтизма). Код Ива Ћипика, оно је нешто мање субјективно од Станковићевог осећања природе, али је књижевније и отменије од његовог, и од осталих. Но, његово осећање природе није само књижевно; већ и више, оно је и сликарско у најлепшем смислу те речи, о чему ћемо говорити кад буде било речи о чисто уметничким особинама нашега „дивљака са мора“.

Ћипиково осећање природе, као и већине других писаца новије европске књижевности (: Толстој, Тургењев, Ниче, Лоти, Д'Анунцијо, Ибзен у Лер Гиншу, Бјернсон у познатом и лепом Кларином монологу у Изнад наших Моћи), пантеистичко је; и, као такво, веома је доброчино и питомо. У природи све живи, све има своју душу која је једна и иста. Све је једно: једно се у друго прелива, једно друго условљава, једно другоме позајмљује своју природу. Његов пантенизам сасвим је условљен. Тамо, крај мора, у непосредноме додиру са великим и узвишеним, мора се бити пантеиста, и ту се мора врло лепо да измири солипсизам и пантеизам, а да се не траже контрадикције, нити да се које схватање жртвује. Тамо је све великои моћно, и човек се мора да осећа у једноме кругу, чији је центар, по теорији Св. Августина, на свакоме месту, а периферије нигде нема: у свакоме моменту, природа је у човеку, и човек је у природи: Тофа 11 пита ех15и пашга, и обратно. Личности, из његовог књижевног дела, пантеисти су углавном. Његова Јелка, као она несрећна Ибзенова Елида Вангел, мора да гледа „у пусто море“, јер је потреба њене душе да, у свануће, поздравља