Srpski književni glasnik

936 Српски Књижевни ГЛАСНИК

ски живот, и мрзи велику варош и њену вреву, друштво и његов морал, формалности и конвенције. Море му је симбол „слободе, сјаја и истинског дашка живота“; „његово нагнуће“, каже се на једноме месту у роману, „одувек се пригибало природи и чезнуо је за најприми: тивнијим слободним животом, па га жива сила туђе воље отрже од свега што му је најмилије...“; он се „подаваше животу у природи, посматраше море, смирај дана и ослушкиваше пиркање и хуку вјетра...“ Као и Ћипико, и Иво Полић је противу данашњег поретка и уређења, и за једну државу, како је сам Ћипико назива, „идеалног анархизма“, и за потпуну аутономију сваке личности, и за слободу брака, и за религију као приватну ствар појединачне савести, и за солипсистичко схватање свих ствари у смислу Штирнерове филозофије.

Целокупна Ћћипикова филозофија непосредан је израз живота у природи. Сам по себи, живот у природи доводи у везу солипсизам и пантеизам, концентрисање свега на себе, и тражење себе у свему. То мирење два, на први поглед, противположна схватања, било је случај многих људи (Русо, Штирнер, Рекли, Горки), и оно је врло јасно. Ћипикова солипсистичка схватања ми смо приказали; и, с тога, сад је на реду да прикажемо и још две особине његове књижевне личности које су у присној вези с њеним раније изложеним схватањима. То су: његово осећање природе, и њено пантеистичко схватање.

Пре свега, његово осећање природе, као и многа друга схватања у овоме индивидуалистичкоме веку, ње“ 2080 је осећање природе. Она регула Боаловљеве и јансестичке естетике: „И нека вам природа буде једина студија“, схватано на њихов стари начин, пало је у књижевности нашега и прошлога века (криза с натурализмом брзо је прошла). Наш век гледа на природу кроз себе: природа је онаква какви смо ми; каква је природа сама по себи, то ми не знамо, а нису знали ни они реалисти и позитивисти у књижевности који су хтели да „даду

природу онакву каква је“. Ћипиково осећање природе

оф ла моћи ал ов“ о АС о