Srpski književni glasnik

О НЕМЦИМА. 443 су из њега поникли и рођењем донели на свет његове просечне особине, већ и по томе што су у разним правцима подложни његовом утицају, и што својом популарношћу и својим местом у историји књижевности представљају укус и идеале свога народа. Отуда није претерано рећи да је књижевност једнога народа онаква какав је и он сам. Није, према томе, никакво чудо што се податци које о Немцима пружа немачка књижевност готово у длаку поклапају са подацима које је дао немачки језик.

Пре свега, известан немар према спољашњем облику, за који је језик дао тако речитих примера, налази потврде и у књижевности. То се нарочито види кад су у питању поједина књижевна дела као целина, кад је реч о њиховој композицији: или се осећа извесна нескладност између појединих делова, или избија њихова несразмерност према целини. У старије доба пружа за то примере најбољи народни еп, „Нибелуншка Песма“, и најбољи уметнички еп, „Парцифал“ Волфрама од Ешенбаха, песника који се и иначе може сматрати као један од најтипскијих представника свога народа; у новије доба је ту Гете са својим „Фаустом“, а у најновије Лилиенкрон, чији се већи радови одликују потпуним одсуством реда и композиције. „Ниједан Немац не би могао извести луцидан склоп Дантеове „Божанске Комедије““, гласе речи једнога угледнога немачкога књижевнога историка, који је у исти мах и професор немачке књижевности на берлинском универзитету (Меуег, К.: Пешзсће Сћагак(еге, страна 16). Значи дакле да су са том својом слабом страном и у самој Немачкој начисто. Она се међутим не може објаснити само оскудицом осећања за лепоту облика, већ и јасно израженом партикуларистичком цртом немачкога народа, која избија у најразличнијим облицима. Пре свега у језику. У немачком се не само речи никад не сливају уједно као, на пример, у француском, већ се, напротив, врло често нарочитом паузом у говору одвајају једна од друге: францускоме топ