Srpski književni glasnik

Ру >

444 Српски КЊИижЕВНИ ГЛАСНИК.

опсје (мој стриц), које у говору гласи као јелна реч (топопсје), одговара у немачком говору тетп Опке! са нарочитом паузом између тет и Опке! (теп-Опке!). Та иста партикуларистичка црта избија и у свакидашњем животу Немаца. Код њих, на пример, нема ни из далека оних блиских веза које ничу из сродства или пријатељства; одржава се извесно одстојање не само према суседу и туђину, већ и према ожењеном брату или удатој сестри. Отуда и неке ситне навике које само јаче осветљавају исту црту. Немац ће, у свакидашњем опхођењу, и пред својим сасвим блиским познаником дубоко скинути капу, па се чак и поклонити, али по правилу неће пружити руку ни онда кад је тај познаник не само његов земљак, већ и његов школски друг, слушалац истог факултета на коме је и сам. Немци, даље, ретко један другом говоре ши. У њиховом се друштву по себи разуме да свако за себе плаћа, па ма оно било састављено из сасвим блиских познаника или чак и рођака. И тако даље. Све су то ситнице, али ситнице врло карактеристичне, и то тим више што код немачких западних суседа Француза изгледају сасвим другачије, може се чак рећи, обратно. Значи дакле да оне нису последица културе, већ једне специјално немачке црте. Та иста партикуларистичка црта испољава се веома јасно и у политичком погледу. Немачка царевина представља и данас, након четрдесет година свога постојања, не само скуп јасно издвојених већих и мањих држава са засебним владаоцима и пар: ламентима, већ, што је још важније, и скуп разних пле. мена са потпуно развијеном и јасно израженом племенском свешћу. Баварац се и данас, кад има пред собом Пруса или Саксонца, осећа пре свега као Баварац, и обратно; тек пред странцем је сваки од њих у првом реду Немац, па ни онда увек, а Швајцарци немачке народности чак врло радо говоре о своме евентуалном рату с Немачком. Је ли онда чудо што је најјача страна немачке књижевности лирика, тај најличнији књижевни род, најпогоднији за индивидуалисте и изоловане природе» Је