Srpski književni glasnik

О НЕМЦИМА. 445

ли чудо што је највећи немачки песник у првоме реду и пре свега лиричар Јер околност да се Гете са великим успехом огледао у свима књижевним родовима и да је „Фауст“, његово најзнатније дело, драма, не мења ствар ни мало; најлепше стране у „Фаусту“ су чисто лирске природе, Гетеов „Тасо“ је такође много интересантнији по своме лиризму но по својој драмагичности, а „Вертер“, његов најбољи роман, и у исти мах најбољи немачки роман, јесте чиста лирика од почетка до краја.

Лабава веза између појединих делова код већих књижевних целина испољује дакле ону исту црту коју видимо и код језика, и код свакидашњег живота Немаца, и код њиховог политичког склопа и унутрашњих државних и племенских односа, и код најјачег књижевног рода у њиховој књижевности: што већа издвојеност, нарочито што већа издвојеност појединаца у оквиру веће целине. Али ако се та неповезаност појединих делова у књижевним делима може објаснити, не може се назвати и лепом, и она свакако у знатној мери доприноси оскудици лепога облика у немачкој књижевности.

Одсуство лепога облика пада међутим у немачкој књижевности јако у очи и онда кад су у питању поје диности. Течно, примамљиво излагање је, на пример, у прозној књижевности велика реткост, а и тамо где се понекад јави, спојено је понајчешће са извесном удобном опширношћу, која књижевном делу одузима врло мнсго од његове лепоте. Примера за то има доста; али је понајзгоднији слављени швајцарски приповедач и романсијер Готфрид Келер, коме приповедачки дар нико не одриче, и код кога је та опширност готозо једина замерка која му се може учинити. Да су се Немци од вајкада одликовали том слабошћу, да су од вајкада осе: ћали погребу да ништа не прећуге и да читаоцу, од“ носно слушаоцу, уштеде погађање чак и онога што се по себи разуме, показује већ у средњем веку и народни и уметнички еп. „Нибелуншка Песма“ је пуна опширних описа најбезначајнијих ствари, а уметнички еп, са Вол“