Srpski književni glasnik

7"

ЕН У

446 Српски Књижевни ГЛАСНИК. фрамом од Ешенбаха и Хартманом од Ауе, пружа у том погледу још горе примере У своме спеву „Ерек и Енита“ описује, на пример, Хартман само Енитиног коња са близу 500 стихова; може се онда мислити како изгледа цео еп, као и то шта се све може наћи код писаца који пружају и такве примере. Тај један случај, који свакојако представља врхунац опширности и у немачкој књижевности, може у исти мах дати јасну слику и о другим, мање карактеристичним случајевима. А њих има на сваком кораку. Има их и код највећих песника (нарочито у Гетеовом „Виљему Мајстеру“), а има нх и код најновијих писаца, на пример у Френсеновом роману „Јерн Ул“, који је за последњих десет година имао успеха какав се у немачкој књижевности одавно не памти. И у књижевности се дакле видно испољује особина која подсећа на претерану употребу сложених речи, а нарочито на типове као што је већ поменути пример Плеђ. згаћ] или као што је СИтопеп топаде (лимунада; буквално: лимунада од лимуна).

Са формалном лепотом стиха не стоји ствар ни мало боље. По речима Рихарда Мајера, „Немцима је у крви да у питањима око облика замећу живахну принципску препирку“, а примери су за то Готшедова борба за слик, Фосова против сснета, Јорданова за алитерациони стих, и тако даље. „Човек је принуђен“, наставља Мајер, „да са извесним правом види у томе нехотично признање факта да се метрички облик код наших песника у најмању руку не развија са унутрашњом неминовношћу из саме ствари“ (на истом месту, страна 18). У овоме, мора се рећи, нема ни мало претеранога. Већ стари немачки стих, на пример, — који је у исти мах и стари германски — може бити и логичан и карактеристичан и све друго, само није леп. У њему је, пре свега, остављено доста широко поље игри случаја. Каогод што је у не: мачким речима, услед истакнутог нагласка на корену, занемарен наставак, а с њим и облик речи, исто је тако