Srpski književni glasnik

О НЕМЦИМА. 447 и код старог алитерационог стиха сва пажња поклоњена главним појмовима реченице, дакле смислу. Слогови који су носиоци главних појмова истичу се нарочито помоћу нагласка, о њиховом се броју води тачан рачун (не сме их бити више од четири), па се чак гледа и на то да прва три од њих, или бар први и трећи, почињу истим сугласником (алитерација), ређе самогласником; међутим је код слогова са споредним нагласком или без нагласка одређен само минимум (њих не сме бити мање од четири), а у погледу максимума влада слобода, односно случајност. Да лепота алитерационог стиха тиме ништа не добија, да чак много губи, разумеће се лако кад се има на уму да је на тај начин ритам много лабавији и стих много приближнији прозном облику. — Стих са сликом, којим је у немачком убрзо замењен стари алитерациони стих, не стоји много боље. Опет по речима Рихарда Мајера, у области немачке поезије са сликом „скоро сваки пут, и то готово безусловно, влада за дуже време релативно прост основни облик, који се лако изметне у суво тандркање (Каррегпде Ттоскепћен), да би се затим од једанпут при повољном оплођењу с југа (у дванаестом веку преко романске љубавне поезије, у седамнаестом веку преко француске ровзје шешуе) развио у обилато и лепо цветање. То цветање долази увек од продирања странога духа и његовог стапања с немачким; где су се пак епигони само формално угледали на страни облик (Опиц, Платен), ту никад није дошло да пунога развитка праве поезије“. (Страна 17). Овим речима не треба много коментара. Из њих јасно излази да у немачком сликованом стиху по правилу влада велико сиромаштво; има изузетно и сасвим правилних облика, али се они јављају под утицајем са стране; у једном случају ти лепи облици немају много вредности, јер је угледање на стране узоре било ропско, облик је био ако не све и сва, а оно главна ствар; у другом случају је асимилован и страни дух, и лепи облици који су постали на тај начин имају више вредности. Главно је међутим у целој ствари — а то из